Hemijski  sastav morske vode

Voda je veoma bitna za sve forme života na Zemlji. Voda je primarna komponenta svih organizama i učestvuje u  njihovoj građi  između 65 i 95 % (ljudski organizam sadrži 65 % vode od ukupne težine). Naša krv, koja je tako važna za transport hranljivih i uklanjanje otpadnih sastojaka je 90 % voda. Neo­bič­na svoj­stva vo­de či­ne na­šu pla­ne­tu po­god­nim mje­stom za ži­vot. Čista  voda je jedinstvena hemijska smjesa. Stvara jedinjenja sa različitim supstancama i drži rekorde u brzini proticaja. Posebna osobina vode je

konfiguracija vodenih molekula. Oboje, jezgro vodonika i jezgro kiseonika, izdržavaju temperaturu do 105°C. Dva molekula posljednjeg elektronskog nivoa sa svojim polaritetom učestvuju u stvaranju novih veza između molekula vode sa suprotnim polaritetom. Ova veza je izuzetno čvrsta.

Iz toga rezultira bipolarnostvodenih molekula (1,84 x10-18), što dovodi do jake veze između molekula kiseonika i vodonika sa kojima se grade mnoge čvrste veze. Zato je voda i na višim temperaturama u tečnom stanju i može da gradi veze i sa gasovima (H₂S).Pri pritisku od 1 bar (105 Pa) voda se ledi na 0°C a ključa na 100°C. Vodena para je strukturna, a led ima vodene molekule u heksagonalnoj rešetci. Tečna voda nije ni u kom slučaju strukturalna, njena tečna forma i njena zavisnost od pritiska i temperature je još uvijek nejasna.To je začudjujuće, kad se zna učestalost i značaj ove supstance. Hemijski čista voda sastavljena je iz dvaelementa: vodonika i kiseonika, od kojih na prvi otpada 11% težine, odnosno 67% zapremine.

Takav prirodan sastav vode ima isključivo kišnica, ako se ne uzmu u obzir vrlo neznatni dodaci, koje sobom donosi iz vazduha. Čim takva voda stupi u dodir sa stranim tijelima, naročito u zemljinoj kori, oduzmu joj se rastvaranjem njenih čestica neznatni tragovi mineralnih supstanci i prema

međusobnim količinama rastvorenih elemenata može se učiniti razlika između slatkih i slanih, odnosno rječnih i morskih voda. Postoje velike razlike u hemijskom sastavu rječnih i morskih voda. Iako pri­to­ke do­no­se u okean različiti jon­ski sadržaj, ipak je sadržaj su­spen­do­va­nih so­li za glav­ne kom­po­nen­te mor­ske vo­de kraj­nje sta­bi­lan. Tre­ba na­po­me­nu­ti da, u uslo­vi­ma miješanja vo­de i so­li – br­zo miješanje oke­a­na tra­je od 10 000 do 100 000 go­di­na, dok se lo­kal­ne razlike obično izjednačavaju vremenski.

Pet ka­tjo­na i šest an­jo­na sačinjavaju 99,9% so­li u mor­skoj vo­di i u stal­noj su pro­por­ci­ji, ne­za­vi­sno od količine so­li (sa­li­ni­te­ta) određene vo­de.

Normalna količina raznih soli u okeanima je 35‰, a ostatak otpada na hemijski čistu vodu, H₂O. Od tih 35‰, najvažnija je obična kuhinjska (odnosno morska) so, bezbojna i providna na koju dolazi oko 55% svih ostataka soli; ona daje okeanskoj vodi slan ukus. Hlor magnezijuma ima oko 11%, koji se javlja u obliku kristalnih listića, a gorke soli oko 5%; od kojih je okeanska voda dobila odvratnu gorčinu. Krečnjačkih ostataka je malo, jer na njih otpada tek 4%. i prevlađuje kalcijum sulfat, bijel i bljutavi gips.

U dje­lo­vi­ma gdje se miješa vo­da sa ri­je­ka­ma sma­nju­je  se  sa­li­ni­tet  (mik­ro­sa­li­ni­tet) a gdje je ve­li­ko is­pa­ra­va­nje u za­tvo­re­nim ba­se­ni­ma povećava se sa­li­ni­tet (hi­per­sa­li­ni­tet). Na eks­trem­nim mje­sti­ma u uslo­vi­ma bo­ga­tim kon­cen­tra­ci­jom jo­na često do­la­zi do uti­ca­ja slat­ke vo­de, od­no­sno do­la­zi do pro­mje­na u kri­sta­li­za­ci­ji so­li.

Mor­ska vo­da se raz­li­ku­je od rječ­ne ili slat­ke vo­de svo­jim ukusom, gu­sti­nom, oso­be­nim mi­ri­som, bo­jom, pro­vid­noš­ću kao i svo­jim na­ro­či­tim kre­ta­nji­ma. Pre­ma to­me, u rječ­nim vo­da­ma pre­o­vla­đu­ju kar­bo­na­ti, a u mor­skim hlo­ri­di. Is­pi­ti­va­njem je utvrđeno i to, da je rječ­na vo­da oko 210 pu­ta ma­nje sla­na od mor­ske. Naj­va­žni­ji sa­stoj­ak, ko­ji da­je mor­skoj vo­di na­ro­či­ti ukus i ne­ke dru­ge oso­bi­ne, je­ste natrijumhlorid (NaCl) ili ku­hinj­ska, od­nosno mor­ska so, bez­boj­na i pro­vid­na, na ko­ju do­la­zi oko 78% svih osta­ta­ka so­li i zbog ko­je mor­ska vo­da do­bi­ja slan ukus.

Za­tim hlo­ro­mag­ne­zi­jum ko­ji se javlja u ob­li­ku kri­stal­nih li­sti­ća i gor­ke so­li usled, ko­je mor­ska vo­da ima go­rak ukus. Među osta­li­ma ona sa­dr­ži i me­ta­le: ba­kar, gvožđe, olo­vo, cink, man­gan, zlato, sre­bro i dru­ge. Is­pi­ti­va­njem, eks­pe­di­ci­je "Me­te­or", utvr­đe­na ko­li­či­na zla­ta u mor­skoj vo­di u iz­no­su od 0,001 do 0,009 mi­li­gra­ma po jed­noj to­ni, što bi zna­či­lo da sva mo­ra i oke­a­ni sa­dr­že oko 7,000.000 to­na zla­ta. Takođe je utvrđeno da sre­bra ima­ mno­go vi­še i da sva­ka to­na mor­ske vo­desa­dr­ži u se­bi oko 10 mi­li­gra­ma sre­bra, što bi značilo da sva mo­ra i oke­a­ni sa­dr­že oko 13 000 mi­li­o­na to­na sre­bra.