Promjena saliniteta sa dubinom

Pored go­diš­nje (ho­ri­zon­tal­ne) ras­po­dje­le po­sto­je i ver­ti­kalne pro­mje­ne u salinitetu Svjet­skog mo­ra. Vertikalne pro­mje­ne u raspo­dje­li sla­no­će ob­jaš­nja­va­ju se ha­lo­ba­tič­nim li­ni­ja­ma. To su cr­te ko­je po­ka­zu­ju tok (hod) od­re­đe­ne sla­no­će od nul­te po­vr­ši­ne do odgo­va­ra­ju­će du­bi­ne ili dna mo­ra. Fizičko-ge­o­graf­ski uslo­vi po­je­di­nih dje­lo­va mo­ra naj­češ­će uti­ču na re­gi­o­nal­ne spe­ci­fič­no­sti u dubin­skoj ras­po­dje­li saliniteta. U ekvato­ri­jal­nom mo­ru salinitet na po­vr­ši­ni je sma­nje­n zbog poveća­ne ko­li­či­ne pa­da­vi­na. Na­glo se po­ve­ća­va do 100 m gdje do­sti­že naj­vi­šu vri­jed­nost zahvaljuju­ći uti­ca­ju sla­ni­je vo­de iz tropskih ši­ri­na.

Pro­mje­ne su ma­nje pre­ma ve­ćim du­bi­na­ma, od 1000 do 1500 m, da bi za­tim salinitet ostao po­sto­jan. Du­go­traj­nim is­tra­ži­va­nji­ma i broj­nim mje­re­njima usta­no­vlje­no

je da se ver­ti­kal­na ras­po­dje­la saliniteta mi­je­nja do 1500 m, a po­sli­je te du­bi­ne sa­la­ni­tet osta­je isti. U po­lar­nom ti­pu salinitet se do­sta br­zo mi­je­nja do du­bi­ne 200 m, a za­tim se, u du­bljim dje­lo­vi­ma kre­će oko pro­sje­ka, to jest 35‰. To po­tvr­đu­ju i upot­pu­njava­ju broj­ča­ni po­da­ci o ras­po­dje­li mak­si­mal­ne i mi­ni­mal­ne sla­no­će na po­vr­ši­ni oke­a­na, ali u raz­li­či­tim dje­lo­vi­ma sje­ver­ne i ju­žne hemisfere.

Za obla­sti u ni­skim ši­ri­na­ma, kri­va po­či­nje na po­vr­ši­ni sa re­la­tiv­no vi­so­kim sa­li­ni­te­tom, dok za oblasti u višim širinama počinje isto na površini sa relativno niskim

salinitetom. Sa po­ve­ća­va­njem du­bi­ne, kri­va se iz­vi­ja ka pro­sječ­noj vri­jed­no­sti sa­li­ni­te­ta, pri­bli­ža­va­ju­ći se vri­jed­no­sti kao na krivoj du­bi­ni od sa­li­ni­te­ta na ni­žim ši­ri­na­ma. Ove dvi­je kri­ve li­ni­je ko­je za­jed­no li­če na spolj­ne li­ni­je vin­ske ča­še, po­ka­zu­ju da na po­vr­ši­ni po­sto­ji ši­rok op­seg va­ri­ja­ci­ja sa­li­ni­te­ta. Na du­bi­ni, među­tim,

kri­ve sko­ro ne­sta­ju, po­ka­zu­ju­ći da je na tom mje­stu mno­go ma­nja vri­jed­nost sa­li­ni­te­ta. Zbog če­ga? Po­no­vo se mo­ra­ju raz­mo­tri­ti pro­ce­si ko­ji uti­ču na sa­li­ni­tet mor­ske vo­de. Pro­ce­si ko­ji uti­ču na sa­li­ni­tet mor­ske vo­de (kao što su pada­vi­ne, rječ­ne bu­ji­ce, le­de­ni bre­go­vi, mor­ski led ko­ji se to­pi ili tek for­mi­ra i isparavanje) su pro­ce­si ko­ji se de­ša­va­ju na po­vr­ši­ni. Zbog to­ga, du­bo­ka vo­da is­pod ni­je za­hva­će­na ovim pro­ce­si­ma. Ovo po­ma­že u ob­jaš­nje­nju zbog če­ga su to­li­ko izražene va­ri­ja­ci­je sa­li­ni­te­ta mor­ske vo­de na po­vr­ši­ni i ta­ko ma­le pro­mje­ne sa­li­ni­te­ta na du­bi­ni.

Još j­edan i­nt­er­esa­ntan aspekt na sl­ici uklj­uč­uje obl­asti kr­ive između d­ub­ine od oko 300 m­ i 1000 m. Izm­eđu ovih d­ub­ina,  kr­ive na graf­ici pr­ik­az­uju b­rzu pr­omj­enu s­al­in­it­eta. Pr­imj­eć­uje se da je za l­in­iju koja pr­ik­az­uje n­ižu g­e­ogra­fsku š­ir­inu, ova pr­omj­ena pr­edst­avlj­ena kao pad s­al­in­it­eta. Nasuprot ovom, za l­in­iju k­oja prikaz­uje v­iše g­e­ogra­fske šir­ine, ova pr­omj­ena je pr­edst­avlj­ena kao p­ov­eć­av­anje s­al­in­it­eta. U oba sl­uč­aja, ova z­ona b­rže pr­omj­ene salin­it­eta se n­az­iva h­alo­kl­ina (h­alo – so, cl­ine – p­ad­ati). Halokline su sli­čne sv­uda u ok­e­anu i pr­edst­avlj­aju ra­zl­ič­ita st­anja sal­in­it­eta. K­ada se p­in­okl­ine fo­rm­ir­aju u je­dnoj obl­asti, to pr­edst­avlja nevjerovatnu b­ar­ij­eru k­oja sprj­eč­ava m­ij­eš­anje i­zm­eđu v­oda sa niskim gust­in­ama i­znad i v­oda sa v­is­okim g­ust­inama i­spod. Pinokline im­aju v­is­oku gr­avi­tnu st­abi­lnost, i zbog t­oga f­izi­čki izoluju ra­zl­ič­ite m­ase v­oda. Pin­okl­ine nastaju kao r­ezu­ltat ko­mb­in­ov­anih ef­ek­ata te­rm­okl­ina i h­al­ok­ina, jer te­mp­er­at­ura i s­al­in­itet utiču na g­ust­inu. M­eđ­us­oban o­dnos ove tri z­one određuje st­epen razdv­aj­anja i­zm­eđu go­rnjih i d­onjih v­od­enih m­asa. Sl­ika p­ok­az­uje da p­ov­rš­ina na k­ojoj d­ol­azi do miješanja, l­eži i­zm­eđu jakih termoklina (i o­dg­ov­ar­aj­ućih p­in­okl­ina), gdje ko­nstan­tne k­ara­kt­er­istike v­ode z­av­ise od m­ij­eš­anja p­utem t­al­asa i st­ruja. Oblast k­oja sad­rži termokline i p­in­okl­ine je oblast sa r­el­ati­vno niskom g­ust­inom zv­ana gornja v­oda, k­oja je v­e­oma d­obro raspoređena kroz n­iske i sr­ednje geogra­fske š­ir­ine. I­spod nje se nalaze gu­šće, hla­dn­ije i d­ub­oke v­od­ene mase k­oje su i­spod termoklina/ p­in­okl­ina pa sve do dna d­ub­okog ok­e­ana.

Na m­anjim d­ub­in­ama od gla­vne te­rm­okl­ine, r­on­i­oci se č­esto suoč­av­aju sa man­jkom te­rm­ok­ina (i o­dg­ov­ar­aj­ućih p­in­okl­ina) dok se spu­št­aju u okean. P­ost­oje ra­zl­ič­ite

gr­an­ice k­oje r­on­i­oci m­ogu sigu­rno op­az­iti, gdje temperatura ok­e­ana dr­am­ati­čno op­ada. Još jedan pr­imjer ra­zv­ij­anja termoklina d­eš­ava se u b­az­en­ima, ali i u vještačkim i prirodnim jezerima. Tokom pr­olj­eća i j­es­eni, k­ada su n­oći hla­dn­ije a d­ani m­ogu b­iti pr­ili­čno t­opli, s­ola­rno zr­ač­enje z­agr­ijava p­ov­rš­inu v­ode u b­az­enu  ali voda ispod m­ože da b­ude pr­ili­čno hla­dna. Ako se b­azen ne m­ij­eša te­mp­er­at­ura na p­ov­rš­ini m­ože b­iti lažna  jer t­opli  p­ov­rši­nski sloj je v­e­oma efe­kti­vno iz­ol­ovan od dublje hla­dn­ije v­ode od str­ane d­obro ra­zv­ij­ene term­okl­ine. Hla­dna v­oda i­spod te­rm­okl­ine m­ože b­iti v­el­iko i­zn­en­a­đenje za svak­oga ko z­ar­oni u b­azen.

Primijećeno je da p­in­okl­ina i te­rm­okl­ina ne p­ost­oje u obl­asti v­iših g­e­ogra­fskih š­ir­ina. G­en­era­lno, te­mp­er­at­ura p­ov­rši­nske v­ode ost­aje n­iska na ovim š­ir­in­ama t­okom č­it­ave g­od­ine. P­ost­oji veoma mala ra­zl­ika i­zm­eđu te­mp­er­at­ure na pov­rš­ini i u d­ub­okoj v­odi ispod. Zn­ači, te­rm­okl­ine i odgovarajuće p­in­okl­ine r­ije­tko se ra­zv­ij­aju u višim š­ir­in­ama. S­amo t­okom kra­tkog lj­eta, k­ada su d­ani d­uži, p­oč­inje sola­rna ene­rg­ija da z­agr­ij­ava površinu v­ode. Čak i t­ada se ne z­agr­ij­ava mn­ogo. P­ored t­oga,

to je tipi­čno j­ače m­ij­eš­anje i­zm­eđu p­ov­rš­ine v­ode i dublje v­ode u oblastima v­iših geografskih š­ir­ina zbog n­ed­osta­tka p­in­okl­ina.

U zapadnom i centralnom dijelu Sredozemnog mora vertikalni raspored saliniteta je interesantniji. On je veći na dnu nego na površini, a najveći je između 300 i 600 metara, dok se poslije opet nešto smanjuje.

Iz datih podataka i karta  izohalina na površini Svjetskog mora mogu se izvesti ovi zaključci:

1. Salinitet je vr­lo ve­li­ki u suptropskoj zo­ni pa­sat­nih vje­tro­va gdje ve­li­či­na is­pa­ra­va­nja znat­no pre­ma­šu­je ko­li­či­nu pa­da­vi­na.

2. Sa­li­ni­tet je pri­mjet­no sma­njen u ekvatorijalnim kra­je­vi­ma jer je ta­mo ko­li­či­na pa­da­vi­na ve­ća od is­pa­ra­va­nja.

3. Sa­li­ni­tet se sma­nju­je u umje­re­nim ge­o­graf­skim ši­ri­na­ma, subpo­lar­nim i po­lar­nim mo­ri­ma zbog ma­njeg is­pa­ra­va­nja i ve­će prisut­no­sti le­da.

4. Sa­li­ni­tet je srazmjeran ve­li­či­ni is­pa­ra­va­nja mo­ra, dok je u obr­nu­tom od­no­su sa ko­li­či­nom padavi­na i do­to­kom slat­ke vo­de, bilo od ri­je­ka ili od to­plje­nja le­da.

5. Mor­ske stru­je znat­ni­je mi­je­nja­ju ras­po­dje­lu sa­li­ni­te­ta.